Ljubav prema ovom svetu je smrt

Ubiti se je uvek prekasno. Aforizam koji – iako na prvi pogled ne deluje tako – je nedvosmisleno u ljubavi sa savremenim shvatanjem života, što nije zbog perioda nastanka same izjave ili uopšte izvornog značenja te rečenice; već je u odnosu s nečim mnogo izvornijim što dosta ljudi oseća, a vrlo malo zna da istakne. Pre nego što pričam o onome što zovemo životom, želim da vas malo uputim u nešto što nismo još doživeli, a to je smrt. Nasamario bih vas kada bih vam rekao da sam iz prve ruke upoznat sa smrću, da želim da vam prenesem komplikovan kosmološki posmrtni obred koji se dešava nakon smrti. Ne, ja šokantno to nisam još doživeo; još bih vas i više nasamario kada bih vam rekao da sam siguran da ću ga imati ja ili vi. Jer bih s tačke očiglednog ludila prešao u stanje latentnog šarlatana obmanitelja. Pored sve moje vere, nemam zaključak šta stoji iza smrti i nepostojećih ili – možda – verovatnije postojećih posmrtnih rituala čovekovog bića. Da li vi verujete u to? Zaista nemamo predstavu o tome šta se dešava nakon smrti, a takođe vi niste ni u jednom trenutku svog života osetili smrt, bili mrtvi; zaista jeste prekasno da oduzmete sebi život, i to vam je jasno. Da li ste mi poverovali? Ukoliko jeste, sada znam da sam vas nasamario – ne mnogo i ne radi obmane – jer sam samo želeo da uđemo u razgovor, prvo o smrti, a potom sa smrću, spuštenih gardova i podignutih krajeva usana. Nisam vaš dušman, ipak je ovo bila samo mala ispala očekivanja.

●

»Ne bojim se smrti. Bio sam mrtav milijardama i milijardama godina pre nego što sam se rodio i nisam trpeo ni najmanju neprijatnost zbog toga.« Ova misao direktno implicira da je ono što prethodi životu isto kao i ono što nam sledi nakon njega – bilo to ništavilo ili povratak u izvor. Time, kroz interesantno poređenje, deklamuje epikurejski pogled na smrt kao nešto što je odvojeno od samog čoveka; smrt mu je strana. Ovo nas opet vraća na prethodno obrađenu ideju posmrtnog i postživotnog stanja, ostavljajući pitanje same smrti na intuitivno apstraktnom nivou. Štaviše, povezivanje nastanka smrti s nastankom životom otvara novo pitanje, na koji bi odgovor zatvorio ne samo ovo već i pređašnje pitanje: Kada smo mi zapravo živi? Lako je bilo Marku Tvenu da uporedi smrt sa životom kada je njegov hrišćanski odgoj (uz to što je jasno opisao tok posmrtnog, tj. život posle smrti) dogmatski označio gde, kada i kako biće nastaje ni iz čega – pritom laički, ne uzimajući u obzir teološke rasprave o izvoru duše pre rođenja.

Tven je imao privilegiju da živi u društvu u kojem je početak bio jasno definisan – zasad nebitno da li je taj početak materijalne ili metafizičke prirode – zahvaljujući čemu, iako ništa nismo znali o smrti, mogli smo da trijanguliramo neke zaključke o životu i stanju posle njega, ako ništa barem u našoj otuđenosti od smrti.

Mi danas nemamo taj luksuz.

●

Ukoliko ste bar malo upoznati sa savremenom politikom pobačaja u Evropi i širem Zapadu, svesni ste zašto vam ovo govorim. Polemika o abortusu povukla je za sobom i polemiku o samom životu – deteritorijalizaciju prirode postanka čoveka. Ideja da život nastaje odmah nakon začeća žulja senzibilitete boraca za pravo žena na telesnu autonomiju. Možemo ići i korak dalje i videti da izvesnom delu tih boraca smeta i sama ideja da je prvi trimestar realna granica. Jer pak smatraju da telo u stomaku žene zavisi od majke, pritom je to i dalje telo majke, te žena ima puno pravo da čini sa sobom i nerođenčetom šta god želi, na račun svoje telesne autonomije. S druge strane, zagovornici prava nerođenog deteta konstantno traže arbitrarne granice – od prvog otkucaja srca, preko razvijanja nervnog sistema, pa sve do specifičnih receptora za bol.

Bez pogovora ćemo se osloniti na ovo sve popularnije shvatanje trudnoće i videti kuda nas takvo razmišljanje logički vodi. Pomodarstvo u priznavanju autonomije (hegemonije) nad nerođenim detetom, pri čemu je potrebno zadržati veo čovečnosti – sliku humanističke etike koja je nasledila arhaični vek – dovelo je do toga da jedini argument koji održava etičku doslednost, ali i superiornost nad drugim entitetom, jeste da se taj entitet proglasi neživim objektom; neformiranim bićem koje još nije ›u životu‹ i samim tim ima ograničena prava, ako ih uopšte i ima.

Ovaj proglas je sem navedene namere ostavio mnogo veću posledicu: relativizaciju života. Onog trenutka kada život ne počinje na samoj koncepciji, već kasnije, ostavlja vrata širom otvorena za brojna neodgovorena pitanja; određivanje početka života, pa i šta mi zapravo možemo da definišemo životom. Time je ovaj pokret koji je naširoko prihvaćen u društvu uspeo da s parom konjskih naočnika za etiku galopira pravo pored i da s grubosti mazge obori ne samo vrednost, već i sam pojam života od kojeg i oni sami zavise i na koju se pozivaju prilikom političkih akcija. Ljudskost i dostojanstvo čovečjeg života ostavljeno je u sivoj zoni; kao crkva bez Boga, humanizam je ostao bez toga što je smatrao svojim najvišim etičkim postulatom. Život u Iranu, Francuskoj i Sjedinjenoj Državi Misisipi sada počinju u različitom trenutku i time granica između ubista i zdravstva; ono što je za senzibilitete jednog ubistvo deteta u prvom mesecu svog života, za drugog je abortus u osmom mesecu samo medicinski zahvat. Pritom da je ova nomoklatura od papira i time kako je postavljena može još laške da se odkloni (što smo videli na primeru Francuske i SAD, od koje je prva pravo na abortus ukorenila ustavom i druge koja je rešeno pitanje abortusa opet vratila saveznim državama na razmatranje.)

Ukoliko bi neko želeo da sazna prirodu postanka života od samih ljudi, onog samog život koji i on i ostali žive, isključivo kroz žižu javnog stanja mogao bi to uraditi kao iskreni sin sveta. Taj neko – ukoliko želi kao sin sveta da iskreno razume biće kroz ostala bića svog roda – bi bacio sva svoja dokumenta, sve što ga vezuje za jednu državu i pripadnost određenoj naciju, zatim uzeo korak unazad i iz daljine posmatrao svo ovo komešanje, do kakvog bi zaključka mogao da dođe? Koje istine postanka života on može da izvuče iz nacija koje ne samo da internacionalno ne dolaze do dogovora oko života, niti jednog najprostijeg foruma za stvaranje sveljudskog koncenzusa na tu temu; već i između svojih sunarodnika, kultue u kojoj je priroda života nadređena rotirajućoj stolici zakonodavstva. Kako bi on odgovorio Mark Tvenu? Kada prepozna da svet ne vidi početak života; izlazak iz ništavila neživota. Kada vidi da je meridian između života i neživota debeo tek koliko pupčana vrpca. On može samo da se okrene svetu u teroru i s gađenjem da kaže: vi nikada niste ni živeli, vi ste smrt. Ne boje se smrti; oni nikada nisu ni iskusili život. Mrtvi su već milijardama godina i još sto godina će biti neživi dok ne nastave da mru, zato ni ne trpe niti najmanju neprijatnost.

●

Čovek koji izniče u takozvani život nikada nije prešao veo koji stoji između neživota i života, sve što ga je pre činilo i sve što sledi nakon toga fundamentalno je isto. Mi smo pak samo masa ćelija, masa ćelija koja je sama čista masa materije, time smo mi »samo« fiziološki najkompleksnija masa, kategorički identična prašini, kamenu i zemlji.

Gore od svega, ako je pad Bastilje bio smrtonosni pad Boga, onda je isto tako očigledno da su rovovi Velikog rata potkopali i samog čoveka (humanizam). Poslednji čovek je dosledan pratilac načela svog potkopanog Boga – ovog puta on je mrtav hodočasnik svog onanističkog kulta. Mrtvačeva ruka prirodu oko sebe prilagođava po svojoj dogmi. Zato ni ne sme da nas čudi kako dolazi do ovolike eksploatacije, jer njegova psalma je ujedno i nekrolog koji mora da uključi sa sobom i sve što je njemu neposredno.

Kada vam to postane jasno, potreba za zapitkivanjem o nastanku i proliferaciji korupcije, odvojenosti elite od naroda, pada fertiliteta i društvenog poverenja prestaje da postoji. A nedugo nakon tog saznanja, počinje da nam bude samoevidentno sve što proizilazi iz toga: najopširnije ekološke katastrofe izazvane nepoštovanjem života oko čoveka. Sve ove katastrofe, iako kompleksne i zaslužuju specijalnu pažnju, imaju izvor u ovom jednom afektu.

Ubiti se je uvek prekasno. Zato što uvek kasnimo za životom koji prolazi i koji ovaj svet nije dotakao, kasno je, jer smo već milijardama godina mrtvi, već smo se ubili onog trenutka kada smo prihvatili ovaj svet i nastavljamo da se neprestano ubijamo u neživotu koji on nama nosi. Ljubav prema ovom svetu može samo da znači ljubav prema večnom neživotu.

Ljubav prema ovom svetu je smrt.