Ko ne skače, taj je ćaci i izvor političke separacije (I.I deo)
Započeo sam pisanje prvobitnog eseja kojim sam želeo da kroz domaći fenomen studentskih protesta pokušam da demonstriram univerzalni fenomen političke separacije. Ovo je bila greška. Greška je nastala ne usled pogrešne prognoze rezultata, već usled želje da, s jedne strane, izbegnem nepotrebnu hajku na svoje ime koja bi usledila nakon objavljivanja te prognoze, dok sam s druge strane zaista želeo da vreme bude to što će dokazati moje tvrdnje.
Greška je, pre svega, u tome što sam nakon pisanja prvog dela eseja želeo da se fokusiram više na univerzalniji fenomen političke separacije, nego da se vežem za paradoksalno predvidiv i kontroverzan diskurs domaće političke dinamike opozicija–vlast. Izgubio sam dragoceno vreme i volju za pisanje, koje sam potrošio iščekivanjem svršetka nečega za šta sam već znao ishod: atrofija i nekroza visceralnog tkiva, u obliku šire srpske mase, tela studentskog, odnosno blokaderskog pokreta, te konačna amputacija tela od strane domaćina koji s tim organom može da nastavi da živi, iako svestan da će posledice biti i više nego evidentne.
Pogrešio sam; doduše, ja to gledam samo kao lutanje ili skretanje s puta, ne kao greh, što bi u suštini i bilo izvorno shvatanje te reči. Lutao sam i skrenuo s puta, čime sam sebi stvorio dva koloseka: ovaj sadašnji i onaj naredni. Iako bih želeo da je ovaj put upravo onaj koji me vodi do bolje spoznaje fenomena političke separacije, distancirane od otegnutog kuršlusa izazvanog domaćom političkom ometenošću, trudim se da izbegnem termin retardacija, iako verujem da niko unutar domaćeg kruga ne zaslužuje laskaviju dijagnozu. Svestan sam da ako želim da mi savest ostane čista i da se vratim na izvorni put univerzalne političke analize bi mi čak bio i benefit da napravim digresiju i prokomentarišem trenutne događaje sa domaćeg terena.
Nadam se da mi prenemaganje niste uzeli za zlo; verujem da biste na mom mestu učinili isto.
Ko ne skače, taj je ćaci. Sve se na kraju vraća na tu rečenicu, pravi dokaz političke separacije, odnosno stvaranja „naših” i „njihovih”. Obećao sam da ću se udaljiti od takvih diskusija i striktno se okrenuti domaćem, dalje od Karla i bliže Kristijanu Šmitu, da jednom zadovoljim tu stranu teme i latim je se poslednji put do kraja sledećeg izbornog kruga. No, mislim da je neizbežno da barem delimično postavim sistemski temelj, tezu u ovom delu, makar neminovno ušao u teritoriju autoplagijatstva i krenuo opet da lutam u potrazi za univerzalnim i sistematskim.
Ko ne skače, taj je ćaci. Ćaci. Ko ili, bolje rečeno, šta je ćaci? Jednostavno, ćaci nije ništa, a ćaci je sve. To jest, u zavisnosti od toga da li skačete ili ste ćaci, možete biti ili sve ili ništa. Ćaci verovatno nije ništa onome ko to izgovara, dok onome koga je nazvao ćacijem to predstavlja sve. Šta sve? Ćaci nije ništa dobro, naprotiv, on je sve najgore u mojim očima, očima blokadera! Daleko je od toga da takav označitelj može biti označenik za bilo šta dobro, a kamoli za takav široki maksim. Ćaci definitivno nije sve, nije bog? Nije bog! Naprotiv, on je sotona, on je sve loše. Da otklonim sumnju, ne mislim etički ili metafizički, mislim upravo na pojam njihovog, odnosno tuđeg. Utoliko koliko je identitet stvoren pozitivnim, čitaj konstruktivnim stvarima, kao što su ikone i rituali, tako je potrebno i negativno, destruktivno, separatistički. Ono od čega se naši odvajaju. Što je uvek od tuđeg. Ćaci znači sve blokaderima pritom jer im ne znači ništa dobro i zato je nakon što je postao označitelj za označenik loše, tada je postao anti totem identiteta blokadera, sotona naspram hrista. Time ritual skakanja je prisutan kako bi se označilo prisustvo naših i svima prisutnim dalo na znanje da nema tuđih, naše vrlo pumpanje će oterati i već je oteralo njih, oteralo ćacije.
Ćaci time, politički, predstavlja sve. Sve loše, tuđe, strano, i to pritom da nismo ni morali da odredimo šta je to loše što radi i da nismo ni rekli zašto i od čega su ćaci otuđeni. Kako bi mogli to da razumemo moramo da shvatimo zašto specifično ćacijima taj termin ne znači ništa. Ipak Da bi pričali o blokaderima potrebno je samo da pričamo o ćacijima u detalje kako bi razumeli blokadere, dok da bi pričali o ćacijima moramo prvo da pričamo o celoj Srbiji. Konkretno o tome šta znači biti deo cele Srbije.
Nacionalna država je država određene nacije i eventualnih manjina. U takvom aranžmanu očekujemo da monopol sile državnog aparata bude u rukama dominantne nacije. Veoma prosto, francuski i revolucionarno. Iako postoje grupe na levici i desnici koje bi to da menjaju, koncept nacionalne države je svetski poštovan i prihvaćen u teoriji i praksi. Problem nastaje sloj ispod, kada se zapitamo šta je nacija. Tada moramo da se pozabavimo „eventualnim manjinama” ali i pitanjem da li ta većina zaista postoji.
Potrebna nam je definicija nacije koja je razgovetna, široko primenjiva i nije elitistička. Surovo iskreno, nacija je samo zajednica grupe koja smatra da deli dovoljno karakteristika da bi se predstavljala kao takva. Nacija je faktički zajednica zajednica, specifično kulturnih, od pop i visoke do etno kulture. Nacija je ruska lutka identiteta, kolo svih koji žele da ga igraju. Na kraju dana, nacija je zajednica ljudi koji svojevoljno i aktivno definišu sebe kao takve.
Nacionalna država obuhvata većinu pripadnika iste nacije. Srbija obuhvata većinu Srba, ali unutar svoje mašine uključuje i druge nacije koje često imaju svoje matične države, a ove svoje manjine, i tako u krug. Ipak je ovo Balkan. Pored etno-nacije, popularne u 19. i ranom 20. veku, danas imamo fenomen gde se nacija poistovećuje sa državnim aparatom. Umesto nacionalne države, tvorevina 21. veka je državna nacija, ono što nauka zove građanska država. To je država koja gleda interes svojih građana, njoj jedine bitne nacije, koje oporezuje i kontroliše, dok građanska nacija gleda interes države koja joj garantuje prava i bezbednost. To je kompromis nastao nakon dva svetska rata.
Kompromis koji je naknadno poistovetio državu, monopol sile sa svim svojim igračkama moći.
Intelektualna otuđenost na svome je čest fenomen kod akademske klase, čak i poželjan ako je potrebna neka forma nepristrasnosti i objektivnosti, što je upravo na papiru glavna vrlina akademske klase. Ipak, verujem da je emotivna otuđenost od onoga što bi trebalo biti „svoje” komplikacija koja nastaje iz intelektualne otuđenosti, bolest, čak; mila bolest, bolest najmilija? Otuđen ili Drugi: Srbin, ali Drugi. Može li neko biti zaista otuđen ako je i dalje zainteresovan da živi intelektualno i emotivno, iako na margini unutar zajednice, i da se i dalje smatra delom zajednice Srba? Možda je on Drugi Srbin, iz „Druge Srbije”, ali je ta Druga Srbija za Druge Srbe i dalje unutar granica te Prve, mejnstrim Srbije, Prve Srbije i Prvih Srba koji mogu prvi da potegnu za monopolom sile Srbije koje svojataju. Oni nisu zaista otuđeni, oni su otuđeni onoliko koliko je brat otuđen od sestre, oni su ista krv, isto meso, veruju da zaista na neki način imaju ono što drugi nema, oni se nadkonađuju. Moj brat je siledžija, moj brat je jak, moj brat je ubio, moj brat može da ubije. Moja sestra ima pamet, ima taj prefinjen stil, moja sestra ima kulturu, moja sestra može to da izrodi. Prva i Druga Srbija otuđene su jedna od druge samo utoliko koliko su ljubomorne na ono što im fali, a što žele od one druge. Nije teško videti žudnju za aparatima moći koja Druge Srbije oseća, ako se zagrebe samo par slojeva ispod drugosrbijanskog, pacifizma, apela na pravnu državu i ujedno ljudska prava kao moralno načelo, iza svih tih retoričkih oruđa leži ženstvena intelektualna fantazija o diktaturi uz oklevanje.
To je scenario u kome Druga Srbija praktično na poklon dobija mandat: od naroda lično, koji se pokajao za svoj greh gluposti, palanačke filozofije i provincijalizma; ili od strane više sile, verovatno sile sa Zapada koja interveniše u pravi trenutak. Ta sila, čvrstom rukom „milosrdnog anđela”, uz ostale saveznike svrgava tiranina nakon što su čuli krike Druge Srbije, koja zbog svog čednog, humanog i, pre svega, poslušnog ophođenja biva proglašena najzaslužnijom da nastavi upravljanje Srbijom. To je poput razvoda izazvanog porodičnim nasiljem u kojem žena, kao najoštećenija strana, u naknadi dobija sve.
Zaista je nebitno, a verovatno i sami žele da način na koji se to desilo ostane nebitani i radi daljeg legitimiteta ostane zataškan po strani, u poređenju sa poslednjim činom: ponudom titule i nasleđa sve one moći političke mašine koju je ta titula ranije nosila. Zatim sledi premišljanje; Cincinat ove Druge, a sada jedine Srbije, on ili verovatnije ona razmišlja naglas: „Da li sam ja zaslužila ovo? Da li sam ja ono što je ovom jadnom narodu potrebno? Da li sam sposobna da umilostivim bogove Brisela koji me posmatraju? Zašto baš ja?”
Nakon toga usledila bi dramatična pauza, posle koje bi rekla: „Zato što nema nikoga drugog da to uradi.” Rekla bi to sebi u bradu, ali dovoljno glasno da je čuje sva prisutna mešavina neoprane mase i pokondirenih tikava: „Samo ja mogu da izvedem ovaj narod na put i samo ja mogu da zadobijem naklonost bogova Brisela.” Potom bi pogledala visokog Specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine, koji bi joj uz očinski pogled čitelja svome najboljem učeniku držao krunu na regalijskom tabureu. Tako okrenutih leđa, dok gleda samo njega uz nezamisliv, kurvinski kez, uzima krunu i okreće se publici sa ozbiljnim izrazom lica.