Zabluda Slobode i Identiteta u Liberalizmu

NAPOMENA (Ovo je jedan od mojih ranijih, samim tim i zastarelih tekstova. Iako je u njemu između redova naglašeno da se etikete posmatraju kao društvene tvorevine, a ne kao esencijalističke, taj aspekt je u samom tekstu ostao u drugom planu i time može na prvo čitanje da izgleda problematično.) 

da se autentičnost i sloboda izražavaju napuštanjem svih zajedničkih okvira predstavlja naivnu ideologiju liberalnog progresivizma. Uništavanjem vrednosti kolektivnog identiteta, koji je kroz različita vremena stvaralo društvo utemeljeno na osnovama poput rase, etničke pripadnosti, religije kao institucije ili nacije kao kolektivnog narativa, a čak i potkopavanjem univerzalno prisutnih pojmova kao što su rod, porodica i klasa, šta se zapravo postiže? U teoriji, ideja je da će pojedinac biti oslobođen, a njegova sloboda zagarantovana time što mu neće biti dodeljen nikakav kolektivni identitet. Pretpostavlja se da će to dovesti do potpune slobode pojedinca, jer je tada slobodan da traži sreću na tržištu ideja i oblikuje autentičnu predstavu o sebi kako želi, sve dok ne krši sveta pravila smanjenja štete ili ne pokušava da pronađe identitet u kolektivu koji je neprijatelj liberalne progresivne države.

Međutim, ideja potpune slobode u liberalnim okvirima je, paradoksalno, samo trijumf kolektivnog identiteta ''individualnog nihilizma'' nad kolektivnim identitetom klase, rase, nacije ili pola. Ne donoseći etičke sudove o ovoj političkoj realnosti, treba ukazati na apsurd onoga što je liberalna progresivna država pokušala da postigne i šta je stvarno postigla - stvaranje sopstvenog kolektivnog identiteta globalnog čoveka (Anthropos mundi).

To stvaranje treba testirati u odnosu na njegovu pretpostavljenu vrednost i da li je ona uopšte prisutna. Poenta je u tome da liberalna ideologija nikada nije uspela da stvori post-kolektivnu državu, jer je to u suštini oksimoron. Svaka ideologija, čak i ona koja se temelji na destrukciji drugih ideologija, mora imati kolektivnu jedinicu koja se sukobljava s drugima. Dakle, najveća mana liberalnog progresivizma nije samo u pokušaju uništavanja samog pojma kolektivnog identiteta, već i u slepilu prema rezultatima tog pokušaja - zamenjujući jedan kolektivni identitet drugim. Taj kolektivni identitet je slab i samokastrirajući na račun toga što je slep sopstvenom postojanju, time je perpetuirano nerođen. Nepoznavanje sebe dovodi do nemogućnosti za tok i napredak misli, čime svaki dijalog u pokušaju da se zajednica spozna i promeni postaje null and void. Zarobljen unutar nedefinisanih granica, pojedinac ne može biti definisan i time organizovan u svetu gde je poriv ka pripadnosti zajednici u oštrom kontrastu same zajednice, koja dogmatično postavlja da se autentičnost nalazi isključivo u atomizovanom pojedincu.

Stoga, liberalni pojam slobode može voditi isključivo u zanemarivanje samog pojma pojedinca. Otuđen od prisutnih kolektivnih etiketa na račun novih, bez uzimanja u obzir zasluga „zastarelih" identiteta. Sve to za dobro novih etiketa, koje liberalizam negira da uopšte postoje. Spomenuti svetski čovek taj identitet dobija ne kroz intiman odnos s kulturom i okolinom u kojoj voljom prisustvuje - već kroz prizmu sveprisutne pop-kulture, reciklirane ad infinitum, odvojene od i bez mogućnosti dijaloga i doprinosa sem konzumacije iste. Pojedinac u tom odnosu nema aktivnu ulogu u kreiranju identiteta, već samo pasivnu ulogu primaoca.

Ne samo da je u začetku svog načela pogrešio, već su greške prilikom postavljanja faličnih pretpostavki o društvu uzrokovale kasniji pad liberalizma u kontradikciju , heterodoksiju i apsurd.