Jedinstvo Duha i Tela • Filosofija monizma i dualizma od antičke filosofije do eksperimentalne fizike

 

Jedinstvo Duha i Tela

Uvod

Suština svesti je iskustvo (Nagel, 1974, 1987, 2012). Kroz naše svesno iskustvo koje primamo kroz naša čula, mi stupamo i postajemo svesni okoline: raznolikost boja duge nakon kiše; osećaj čarlijalog povetarca i zalutalih kapi po našoj koži; miris oprane trave i osveženog cveća; ukus čaja koji silazi niz naše grlo, zajedno sa toplotom šolje. Mi pristupamo fizičkom svetu i postajemo svesni našeg sopstvenog tela u njemu (Georgiev, 2017). Pristup samoposmatranja našim svesnim iskustvima ostaje samo za nas iz subjektivne, fenomenalne, perspektive iz prvog lica, i uskraćen je drugima koji nas slučajno posmatraju iz objektivne perspektive trećeg lica (Nagel, 1974, 1987, 2012). Samoevidentno je pukim empirijskim posmatranjem da sam proces obzervacije tuđeg mozga ne može se preneti u naše lično iskušenje onoga što se događa u glavi posmatranog tuđina; to ostaje lična afera, nama nedokučiva, koja se odvija paralelno s našim. Shodno tome, mi nemamo objektivno sredstvo s kojim bismo mogli da utvrdimo da li živa, ili čak neživa, okolina poseduje ili nedostaje svesti (Georgiev, 2020). Na našem putu ka razumevanju svesti, nedostatak takvog epistemološkog alata nas ostavlja u ćorsokaku koji ostavlja negativne implikacije po pitanju validnosti ne samo psihologije kao nauke već i same nauke i mogućnosti da se dođe do objektivnih zaključaka, ako oni uopšte postoje. Time postojanje drugih umova i spoljašnjeg sveta nije nužno odbačeno, ali se ne može biti siguran u njegovo postojanje (Sami, 2020). Potrebno je napomenuti da će pojmovi kao što su duh, psiha, duša, svest i um koristiti naizmenično u ovom radu, zbog semantičke sličnosti, radi fluentne adaptacije izvora na navedene teme. Zbog pitanja objektivnog zaključka i radi izlaza iz potencijalne zamke solipsizma, predgovor, koji je nama sada u fokusu, o odnosu duha i tela postaje ključan radi bilo kakvog daljeg govora o ljudskim sposobnostima spoznaje.

Herbert Fajgl je jednom prilikom pitanje uma i tela opisao kao „skup zamršenih zagonetki – neke naučne, neke epistemološke... neke semantičke, a neke pragmatične”. Razmišljanje o trenutnom diskursu o problemu uma i tela čini se da podržava Feiglovu procenu: iako većina pisaca na ovu temu svedoči o važnosti problema, mnogi nude veoma različita tumačenja o tome šta je problem (Krane, Tim, Paterson, Sarah, 2000).

Razaznati kako su pojam (takoreći psiha, duša ili duh) i pojam tela povezani nije očigledno. Na primer, osećanja tuge (um) izazivaju ljude da plaču (telo). Smatrati da je šala smešna (um) izaziva smeh (telo). Osećaj bola (u umu) izaziva ponašanje izbegavanja (u telu) i slični fenomeni. Prisustvo naše slobodne volje, svakodnevnim zadacima i stavovima. Navedeni pojam ne samo da podrazumeva makar površinsku razliku između ta dva elementa, već i da čovek sam postavlja sebe za valjanu nomenklaturu ka tom cilju (Ted, 1995). Sam zadatak karakterizacije i dinamike odnosa pojmova duha i tela dovodi nas do prvog problema (time i prvog sektarijanizma školi teorija uma), um naspram tela ili telo naspram uma? Problem vezan za samu osporenu primogenituru između ta dva elementa. Može li ono što nazivamo telom i materijalnim svetom postojati bez uma koji ga opaža? Svaka materija, u krajnjem smislu, nije ništa drugo do ideja u umu (Berkli, 1710). Zar ne bi trebalo um i time svest predstavljati svojstvo materije, i to najuzvišenijih svojstava koje posmatramo u prirodi (Lenjin, 1909)? Ta pitanja i celokupna priroda postanka i odnosa duha i tela predstavljaju fundamentalno pitanje epistemologa i neuronaučnika (Ted, 1995). Filozofa uma koji su došli do različitih shvatanja i rešavanja tog problema, na osnovu kojih su se formirale dve široke škole kojima je cilj postave kakav je odnos između mentalnih i fizičkih svojstava: monizam i dualizam.

Dualizam u žiži pitanja odnosa tela i duha se vezuje na pogled da mentalni fenomeni nisu fizičke prirode ili se odnosi na različitost uma i tela, koji su ne samo različiti već i odvojivi jedan od drugog. Najčešće korišćeni argument u korist dualizma poziva se na zdravorazumsku intuiciju da se svesno iskustvo razlikuje od nežive materije. Na pitanje šta je um, prosečna osoba bi obično odgovorila tako što bi ga identifikovala sa sobom, svojom ličnošću, dušom ili drugim povezanim entitetom. Oni bi gotovo sigurno poricali da je um jednostavno mozak, ili obrnuto, smatrajući da je ideja postoji samo jedan ontološki entitet u igri previše mehanička ili nedokučiva. Savremeni filozofi uma smatraju da su ove intuicije obmanjujuće i da kritičke sposobnosti, zajedno sa empirijskim dokazima iz nauke, treba koristiti da se ispitaju ove pretpostavke i utvrdi da li za njih postoji stvarna osnova. (Hart, V. D., 1996). Predstavnici dualizma su: iz antike Empirik, Hesiod, Empedokle i; Toma Akvinski iz skolastičke hrišćanske filozofije; u modernoj filozofiji Rene Dekart; savremeni filozofi dualizma su Dejvid Čalmers i Frank Džekson.

Slika 1. Dekartova ilustracija. Vatra pomera kožu, koja povlači sićušnu nit, koja otvara pore u komori (F) omogućavajući "životinjskom duhu" da teče kroz šuplju cev, koja naduvava mišiće noge, uzrokujući povlačenje stopala.

Monizam, tj. jedinstvo ili sopstvenost (Grčki: μόνος), predstavlja sagledavanje jedinstvene (čovečje) stvarnosti kroz prizmu jedne sveprisutne esencije kroz koju sve može biti shvaćeno (Bruger, Valter, 1972). Predstavljajući ne samo termin već i filozofsko sredstvo kroz koje ćemo pratiti napredak ideje jedinstva duha i tela.

Dualizam — ćorsokak

Jednog dana Dekartu, nakon svojih redovnih jutarnjih višečasovnih meditacija u krevetu, stiglo je pismo na radni sto. Dekart, kao priznati evropski polimat, imao je dosta prijatelja, kolega i učenika; njegove meditacije su itekako prevazilazile njegovu postelju i već odavno se proširile na evropski kontinent sedamnaestog veka. Pismo, koje je pažljivo uzeo u ruke, polako i brižno je okrenuo kako bi video ko bi ovog puta mogao biti njegov saputnik u mislima. Voštani pečat Bohemije mu je, još pre nego što je otvorio pismo da vidi ime pošiljaoca, dao do znanja da se radi o njegovoj dopisnici, princezi Elizabeti od Bohemije. Setio se dana kada ju je upoznao u Hagu i njene znatiželje da bolje razume njegovu filozofiju dualizma uma i tela. Žustro je otvorio pismo kako bi odmah video šta bi moglo da ga čeka, šta to stoji na umu mlade Elizabete. Pismo je bilo otvoreno, pročitano jednom, dvaput i treći put, a zatim ostavljeno nazad na radni sto da sačeka, dok je Dekart sa glavoboljom morao da se opet vrati u postelju kako bi meditirao na ovaj novi problem. Samo pismo Elizabete od Bohemije bilo je pitanje i kritika njegovog dualističkog pogleda:

Kako ljudska duša može da odredi kretanje životinjskih duhova u telu tako da izvede voljne radnje — s obzirom na to da je duša samo svesna supstanca? Jer, čini se da određivanje kretanja uvek proizlazi iz toga što se telo koje se kreće pokreće nečim — da zavisi od vrste impulsa koji dobija od onoga što ga pokreće, ili, pak, od prirode i oblika površine tog pokretačkog tela. Prva dva uslova podrazumevaju kontakt, a treći podrazumeva da ono što pokreće ima dimenziju; ali vi u potpunosti isključujete dimenziju iz svoje predstave o duši, a kontakt mi se čini nespojivim sa tim da je nešto nematerijalno… (Šapiro, 2008).

Dekart iako je daleko od jedinog pripadnika škole dualizma ostavlja nas sa najevidentnijom dilemom dualističke škole, kako to duh utiče na mozak i ako je moguće kako mozak utiče na duh. Dualista se uvek suočava sa pitanjem zašto bi iko smatrao neophodnim verovati u postojanje dve ontološki različite supstance (uma i mozga), kada se čini mogućim, i teoretski jednostavnijim za proveru prema naučnim dokazima, objasniti iste događaje i svojstva kroz jednu supstancu. U nauci i filozofiji postoji princip da se ne pretpostavlja postojanje više entiteta nego što je neophodno za jasno objašnjenje i predviđanje.

Dualizam ostavlja po strani ne samo svoju kompleksnost u argumentaciji potrebe za entitetom, već često i bira da izbegne da odgovori na to odakle i kako do postanka te dve esencije. Sam Dekart je predvideo ovakav prigovor i tvrdio da zavisnost ne podržava nužno identitet. Stavivši Dekart sam sebe u poziciju dualizma svojine, odvojenost duhovnog od psihičkog na nivou svojine svog identiteta na postavio na račun potencijalne ambivalencije na metafizičkom polju. Ta retorika ga je ponovo ostavila metom Okamove britve (Črčland, 1988).

Dualizam je bivao kritikovan sa više pravaca, ali na prvi pogled ne bi mogli reći da su te sile ujedinjene bilom kojom zajedničkim ciljem, a definitivno ne namerama koje su htele da sprovedu kroz implikaciju obespravljanja dualizma. Spoznaja objektivne istine dovedena je u pitanje i trivilizirana na nivo pratilje proizvodnih sila; koncepti pa i sama svest je tu ništa drugo nego prvenstveno vezana za materijalna delatnost i materijalni odnos ljudi (Karl M, 1846). Sam pojam interakcije duha i tela kao odvojen fenomen koji radi jedan na kontru drugog odbačen je i umesto toga shvaćen da telo i duh nisu suprotnosti već da budu dručiji jednom drugom samo za stepen, ali ne po esenciji bića; Čovek time ne bi bio više dualizam suprotstavljenih sila, već kako duše nema bez tela i tela kao tagvog bez duše, već njihova unakrsnost stvara ljudsko biće (Gregor, Hubertus, 2004, Konvej, 1996). Odvojenost tela i uma odbačena kao neshvatljiva, uticaj nematerijalne duše nepojmiv i time odbačen.

Dualizam je bivao pocepan, njegovi su temeljni koncepti sve više izazivani i razbijani od strane protivnika. Filozofi su doveli u pitanje verodostojnost postavljanja dve radikalno različite supstance – jedne materijalne i jedne nematerijalne – i istakle nedostatak jasnog mehanizma koji bi objasnio njihovu interakciju. U međuvremenu, napredak u neuronauci i psihologiji pokazao je da su mentalna stanja, uključujući svest, spoznaju i emocije, duboko povezana sa fizičkim procesima u mozgu, ostavljajući malo prostora za postojanje nematerijalnog uma (Črčland, 1988).

Monizam — lociranje srži

Radikalno odbacivanje dualizma nas logično vodi samo ka jednom pravcu. Šta je to što ujedinjuje različite utiske skeptične odvajanja duha i tela; ono što je blisko onima koji odbacuju apsurd duha naspram tela, i onih koji ne mogu da vide telo kao nešto više od produžetka uma. Bilo to deklaracija da od te dve pretpostavljene esencije postoji samo jedna ili da je jedna “esencija“ pokorena od strane druge, na račun primogeniture do tog stepena da je svedena na fundamentalni deo izvorne esencije. Samo razmatri krug i par njegovih polukrugova. Šta je prethodno, celina ili delovi (Šafer, 2010)? Da li su polukrugovi zavisni od apstrakcije od svoje celine ili je krug izvedena konstrukcija iz svojih delova? Ovo sve je forma Monizma (Bruger, Valter, 1972).

Monizam svoju srž pronalazi u svom imenu, jedinstvo (Grčki: μόνος) je centralna poenta monizma kao filozofija fokusirana na interpretaciji sveta kroz jedinstvo, pa tako i samog čoveka i njegovih elemenata; Osnov po kome je sve nastalo i odakle sve što biva može da pronađe kraj/početak svoje niti nazad ka toj jedinstvenoj tački. Time monizam kao grana filozofije predstavlja široki okvir pogleda, često suprotstavljeni jedni drugima, koji i dalje imaju zajedničko u svojoj istrajnosti ka insistiranju postojanja jedne, izvorne i sveprisutne esencije od koje sve nakon iste vuče koren: jedinstvu (Bruger, Valter, 1972). Dolaskom do zajedničkog zaključka da jedna srž postoji ostalo je da se definiše šta je ta srž koja drži sve i sve čini. Sama raznolikost odgovora i implikacija koje vadimo iz tih razmatranja je ono što je učinilo teškim pronalaženje jedinstva.

Monizam — kategorije monizma

Kako je pojam jedinstva — od kog sam čovek dolazi i sa njime njegovo telo i duh — shvaćen na brojne načine, u fokusu nam ostaje da ih kategorizujemo na osnovu toga koju esenciju smatraju kao samostalnu i jedinu prisutnu u stvarnosti koju čini. Odvojene opšte kategorije na osnovu supstance su: idealizam, materijalizam, neutralni monizam (Bruger, Valter, 1972).

Slika 2. Pitagorin koncept monada (jedinstvenog) i Demokritov koncept atoma (nedeljivog)

Idealizam 

Reč idealizam prevazilazi granice filosofije i često se nalazi u našem narodnom govoru za osobu ili dojam koja odbacuje praktičnosti ili ograničavajuće faktore okoline u kojoj su. Laički bi se za idealistu reklo da je sanjar i da se više bavi svojim razmišljanjima nego svetom oko sebe, a i ako se bavi svetom oko sebe to je najčešće baš kroz lupu njegove sistematizacije koju je pre toga sam promislio. Primat uvek ostaje umu i njegovoj ideji. Kada su idealisti promovisali fundamentalnost uma, oni nemaju na umu neku drugu stvarnost osim one zajedničke svima nama. Šest od osam savremenih rečnika vidi idealizam kao teoriju stvarnosti vezane za um.

Idealizam, drugim rečima, teži da bude motivisan ne skepticizmom vanjskog, već sistematskom potpunošću koja dolazi iz umnog života. Idealistička tradicija u filozofiji proteže se od najranijih početaka i proteže se do sadašnjosti. Nikada u istoriji filosofije nije bilo trenutaka kada nije postojala idealistička struja (Dunam, 2011). Time kroz celu istoriju od postanka čoveka nam je evidentan pogled na moć uma i način na koji on ima prednost nad telom i materijom, ako bi uopšte uzeli u obzir prisustvo ontologije materije kao svojstveno različit duhu.

Najstariji primer ovog mentaliteta datira iz stare grčke i filosofije Anaksagore koji je citiran od strane Platona sa izjavom da sve u kosmosu je započeto od strane uma (νοῦς). Sam Platon je daleko poznatiji po svojoj sistematskoj filosofiji idealizma: platonovski realizam. Teorija formi, to jest ideja je temelj njegovog razmišljanja o svetu, po kojoj u transcendentalnoj stvarnosti postoje idealne forme koje su samopostojeće. Forme koje su večnopostojeće i nemaju početak i od kojih sve ispod njih poprimaju manje savršenu formu; Savremeni filozofi uma smatraju da su ove intuicije obmanjujuće i da kritičke sposobnosti, zajedno sa empirijskim dokazima iz nauke, treba koristiti za ispitivanje ovih pretpostavki i utvrđivanje da li za njih postoji stvarna osnova (Hart, V. D., 1996).Predstavnici dualizma su: u antičkoj filozofiji Empedokle, Empirik i Hesiod; u skolastičkoj hrišćanskoj filozofiji Toma Akvinski; u modernoj filozofiji Rene Dekart; a među savremenim filozofima dualizma ističu se Dejvid Čalmers i Frank Džekson.jabuka na grani je samo imitacija idealne forme jabuke van našeg poimanja, dok je na primer trula jabuka u prašini još više udaljena od tog pojma. Platon smatra da samo idealni ljudi mogu da dokuče tajne formi, time i priča o Platonovoj pećini, u kojoj on postavlja filosofa kao idealnog vladara koji je u neposrednom kontaktu sa čistom idejom (Gerson, Lojd P., 2017).

Ovi pojmovi su doveli Platona u dosta kritika, od promovisanja totalitarizma do pitanja da li je on uopšte monistički idealista, koje će njegovi učenici neoplatonisti pokušati da reše. Neoplatonisti od kojih je Plotinus ključan poistovetili su izvor uma i ideja sa monadom (jedinim) koji je po svojoj prirodi najjednostavniji i time najsavršeniji i nepromenjiv, od koga sve dalje emanira (izvire).

Docnije neoplatonistička škola par vekova nakon Plotinusa upada u krizu zbog logičkog ćorsokaka, specifično zašto, kako i koliko formi postoji između monada i nas — nesavršenih emanacija jedinog — koji pokušavamo da pojmimo nešto što je toliko jednostavno i univerzalno da čini sve. Merdevine koje bi nas dovele do monada nisu bile pronađene i ono što je ostalo od neoplatonističke škole brzo je palo pod kontrolu mlade hrišćanske crkve, naročito od strane kapadokijskih otaca i Svetog Avgustina (Kreg, Edvard, 2020). Period sinteze orijentalne mistike i učenja neoplatonista i Aristotela (Platonovog učenika) izrodili su plodnu skolastičku bogosloviju.

Idealisti kasnije Evrope tokom perioda prosvetljenja nastavili su da napreduju ono što je istinski bio temelj Platonove misli. Time se razbila stara dogmatizacija i otvorili su se putevi za nova filosofsko otkrića. Engleski sveštenik Đorđ Berkli je odbacio sam pojam materije. Forma idealizma koju će Berkli da nazove imaterijalizam polaže da materijalni objekti kao i materijalna tela ne postoje odvojeno od uma koji ih percepira čemu postavlja da sve što postoji je um i ideje koje dolaze iz uma. Za njega boje duge koju vidimo ili ukusi čaja su samo kolekcije senzornih iskustava koje naš um percepira, time sami objekti i osećaji su neodvojivi uma. Njegova poznata izreka, esse est percipi ("biti znači biti percipiran"), obuhvata ovaj pogled na odnos uma i tela. Telo ovime nema svoju esenciju već je ništa drugo nego samo plod uma koji ga kusa (Berkli, Đ., 1710).

Emanuel Kant će kasnije ovim idejama dodati pojam numena, stvari koje postoje u sebi i koje su van naše percepcije njih, u kojoj mi ne možemo da pojmimo stvari oko nas kakve jesu već samo naše percepcije njih: transcendentalni idealizam (Hana, Robert, 2009). Berkli je sem Kantu bio dalja inspiracija celoj školi nemačkog idealizma naročito Hegelu koji kritici čistog razuma uzvratio svojom fenomenologijom duha u kojoj je idealizam dobio svoju sistematizaciju. Mladohegelijanci (učenici Hegela) će nadovezati njegove teorije na bogosloviju, psihologiju i najpoznatiji od njih, Karl Marks, će se odreći apsolutnog idealizma i dijalektiku Hegela preneti u materijalni kontekst (Materijalna dijalektika).

Sa druge strane tokom prve polovine dvadesetog veka se pojavila snažna italijanska hegalejanska škola, od kojih je Đovani Đentile može uzeti kao predstavnik. Đentile je, što se tiče filosofije uma, naglašen u svojoj kritici Berklija, specifično kritikuje to što se Berkli zadržao na statičnoj misli kao idealu. Premda Berkli ne pridodaje značaj mišlju (kao procesu stvaranja misli) koje vidi kao ništa drugo sem emanaciju božanske misli — koju Berkli koristi kao rešenje za pitanje stalnosti prisutnosti objekta čak i nakon što prestanu da budu percipirani od strane subjekta, u kojoj Bog je sveprisutni subjekat u kojem je naš um samo emanacija božanstvenog uma kojeg obitavamo — po kojoj i dalje naše mišljenje ne samo da nije deo objektivne stvarnosti već i subjektivne stvarnosti. Šta Đentile predlaže da je sam čin mišljenja, a ne pojedinačne percepcije pojedinačnih fenomena, to što definiše našu stvarnost, time se gleda totalnost našeg psihičkog života a ne njeni delovi. Ove ideje će Đentile kasnije preneti na formiranje filosofije fašizma, koji radikalno odbacuje materijalizam radi totalitarne države u kojoj je duhovni tok nacije utelovljen (Đovani, 1922, 2004).

Van evropskog konteksta monistički idealizam se nezavisno formirao u dalekom istoku, najčešće u verskom okviru.

Advinta Vedanta predstavlja najznačajniji filosofski pravac hinduizma koja insistira nedeljivost naše stvarnosti na više elemenata; sve je deo jedne svesti koju zovemo brahman odakle sve potiče i na kraju opet uliva. Apsolutni princip stvarnosti u kojem materijalni svet (maja) je stvaran samo na ličnom nivou a zapravo je iluzivan i stvara odvojenost pojedinca od brahmana. Brahmanova duša i atman (svest pojedinca) su u srži jedne iste i kroz iluziju maje kao materijalnog tela koje obitavamo i okoline u kojoj živimo dolazi do zabune različitosti univerzalne svesti i našeg pojedinačnog stanja. Brahman nije samo suština već i sama svest odakle pojedinačnosti dolaze (ne toliko različito od platonizma). Ova filozofija je u suštini idealistička jer potpuno negira materijalnu stvarnost kao nešto što ima sopstveno postojanje, a sve pojave i fenomene objašnjava kao posledicu duhovne aktivnosti ili izraz te aktivnosti (Grej, P., 2000).

Nije teško naći slične poglede ni na nama bliskom istoku, jer je monistički idealizam duboko ukorenjen u islamskoj teologiji, koja postavlja Boga (Alaha) kao višestruko jednostavnu i nedeljivu esenciju. U tom kontekstu, Alah nema delova, njegova esencija je jedna, što je u skladu s najstrožim teološkim principima koji insistiraju na Bogu kao apsolutno jednom i nedeljivom, što je takođe po nekim školama nama potpuno stran pojam, odnosno shvaćeno kao transcendentno, izvan sveta fizičkog. Islamske škole, od sunitskog do šiitskog pravca, nude različite interpretacije te esencije, ali sve se slažu u tome da je Bog nedostupan svim ljudskim kategorijama. Sufistički misticizam, pod uticajem misli Ibn Arabija, odbacuje postojanje materije kao takve i poistovećuje sve što postoji s Božanskim principom, što ponovo podseća na neke aspekte evropskog idealizma i hinduističke teologije, gde se fizički svet smatra samo iluzijom ili ogledalom apsolutne ideje (Hirtenštajn, 1999).

Pitanje monističkog pogleda duha i tela nije izostalo iz domena psihologije i neuropsihologije. Bivši učenik Frojda, Karl Gustav Jung kao osnivač analitičke psihologije, koji se u svojoj autobiografiji Sećanja, snovi, odrazi, napisao Psihološkim tipovima: "Ovo delo je prvobitno proisteklo iz moje potrebe da definišem načine na koje se moje gledište razlikovalo od Frojdovog i Adlerovog. Pokušavajući da odgovorim na ovo pitanje, naišao sam na problem tipova, jer je upravo psihološki tip taj koji od samog početka određuje i ograničava ljudsku procenu. Moja knjiga je, dakle, bila pokušaj da se bavim odnosom pojedinca prema svetu, ljudima i stvarima." (navedeno sa akcentom). Proučavanje "odnosa pojedinca prema svetu, ljudima i stvarima." Odavde možemo da izvučemo da se Jung definitivno interesovao ne za sam psihički život čoveka nego i konstruktivistički se zabavio pitanjem šta čini i potencijalno ograničava čoveka (Kuk, 1987). On je to video u kolektivnom nesvesnom koje je tokom njegovog rada napredovalo i prošlo kroz brojne revizije i nadogradnje.

Kolektivno nesvesno možemo da shvatimo na maksimalisti i minimalistički način. U minimalističkoj interpretaciji njegova ideja bila je "jednostavno da su određene strukture i predispozicije nesvesnog zajedničke svima nama… naslednoj, vrsti-specifičnoj, genetskoj osnovi" (Guč, 1975). U ovom umerenom shvatanju kolektivno nesvesno je svedeno na urođeni uticaj, kao što bi Đordan B.P. rekao tokom debate sa Suzanom Blekmor na temu mima: "(mim teorija) je prazna verzija arhetipa… arhetip je šema ponašanja utemeljena na biologiji, tako da je samo ponašanje i time instinkt i sama manifestacija instinkta ali i predstava same šeme, time deo onoga što je kodirano u našim mitološkim pričama su na primer slike tipične šeme ponašanja." Piterson savršeno predstavlja ono što je u suštini minimalističkog pogleda na nesvesno, tojest evolutivan mehanizam povratne informacije u kojem je kolektivno nesvesno predstavljeno kao kompleks šema ponašanja postoji na račun toga što je pod darvinijanskim pritiskom uspeo da nasledi na iduću generaciju.

Očigledno je da nas minimalistička opcija vraća u naručje dualizma i njene odvojenosti tela i duha čoveka, time moramo ići dalje od okvira umerenog shvatanja i proširiti potencijal jungijanskog kolektivnog nesvesnog. Maksimalistička enterpratacija nas dovodi do željenih očekivanja kako je prirodno veoma primamljivo da se hipoteza o kolektivnom nesvesnom istorijski i regresivno poistoveti sa drevnom idejom sveobuhvatne svetske duše — koji kao pojam sam po sebi u evropskoj filosofiji vuče korene iz platonizma (Fon Franc, 1985). Sa ovom idejom možemo ići dalje tvrditi da se sam Jung usudio da sugeriše da bi se ljudski um mogao povezati sa idejama i motivacijama koje se nazivaju kolektivno nesvesno telo nesvesne energije koje živi večno (ovo je ideja monopsihizma ili panpsihizam)(Hili, Š., 2005). Jung se trudio da naglasi numinoznost ovih iskustava, i nema sumnje da ga je privukla ideja da arhetipovi pružaju dokaze o nekoj zajednici sa nekim božanskim ili svetskim umom, u čemu je umu opet dodeljen sveukupni i monistički karakter, odakle potencijalno dosta njegove popularnosti dolazi: maksimalistička enterpratacije (Kuk, 1987).

Zaista kroz Junga ceo dojam idealizma može da se sroči: Psiha nije od ovoga sveta. To je, u stvari, nešto od kosmičkog principa, i ima svoje korene daleko izvan pukog tela ili mozga (Karl G. Jung, 1982).

Materijalizam

Savremenom naukom materijalistička teorija dominira, celokupno ponašanje objašnjava aktivnostima koja se odvijaju u mozgu, nervnom i endokrinom sistemu (Marinković, 2017). Ako smo na početku idealistu laički opisali kao sanjara koji je preokupiran svojim idejama, onda je njegova sušta suprotnost materijalista. Na umu materijaliste su uvek predmeti i stvari oko njega i u njemu, iako naši materijalistički intelektualci se ne bave pohlepnom akumulacijom dobara, ipak isto kao i naši laički materijalisti u fokusu vide objekte. Prisustvo materijalizma je dvosmisleno prisutno u društvu današnjice.

Kao što smo već rekli, materijalizam u formi konzumerizma teško možemo opravdati bez da prvo ne opravdamo telo kao najbitnije, ne eksplicitno u hedonističkom smislu koliko konstruktivističkom, od kojeg osnovne jedinice materije čine sve. Iako mnogi materijalizam vide kao predstavnika savremenog napretka nauke i razuma, njegov početak ironično datira pre samog idealizma; pre nego što je čovek počeo da razmišlja o svojim razmišljanjima i time započeo put ka preispitivanju svega ostalog, bio je ipak samo biće među bićima koje se snalazilo u prirodi i baratalo primitivnim alatima kojima je pokušao da dominira ostala bića pa time kasnije i da dominira samom sebi u formi civilizacije.

Antički Grci su, kao oci filozofije, opet bili pioniri ontološke kategorije. Pre njih, indijska civilizacija je izrodila čarvaka filozofiju koja je — moguće — prva postavila temelj atomizma, podgrane materijalizma koja nalaže da je kosmos i sve u njemu sačinjeno od nedeljivih objekata (atoma). Iako njihovo dokazivanje Boga i tvrdnja da svest nije materijalna isključuje njihovo svrstavanje kao materijaliste, ipak su nezavisno postavili dalji tok materijalističke misli (Beriman, Silvija, 2022). Lopta filozofije materijalizma time opet dolazi na staro-grčki teren, u kojem su kao civilizacija preko presokratskih filozofa Epikura i Demokrita nezavisno došli do atomizma (time i grčki termin ἄτομον za sam pojam atoma kao nedeljive komponente). Ali pre atomista, jonska škola presokratska filozofija je prva pokušala, iako primitivno, da sagleda svet van okvira sujeverja i religija tog doba. Tales je smatrao vodu za izvor svega što biva; Anaksimandar je skovao pojam apeiron (beskonačno ili neograničeno); Anaksimen postavlja vazduh kao tvorca svega (Barns, 1982).

Iako od davnina svesni koncepta atoma kao osnova materije, sam pojam materije je u naučnim i filozofskim krugovima sve do danas ostao za raspravu (Herberman, 1913). Postoji li jedna vrsta materije ili više vrsta? Da li je materija jedna stalna supstanca sposobna da izrazi više oblika (hilomorfizam) ili više diskretnih, nepromenljivih sastojaka (atomizam)? Da li materija ima sopstvena svojstva ili im nedostaje (prima materia)? Sam napredak nauke i otkriće fizike polja dovelo je u pitanje naše popularno razumevanje materije kao prisutne opipljive stvari. Teorija relativiteta je pokazala da materija i energija su naizmenične. Jedno shvatanje je da bi time energija mogla biti ta prima materia od koje je materija samo jedna forma.

Kontrast tome je standardni model fizike čestica po kojem dolazi mogućnost da su polja zapravo prima materia od koje energija proizilazi (Iljana, Himenez, 2022). Od napretka kvantne fizike neki smatraju da se koncept materije samo promenio, dok drugi smatraju da je sa ovim teorija materije kao takve više ne može da se održi. Tome u prilog ide rečenica pionira kvantne fizike, Vernera Hajzenberga: "Ontologija materijalizma počiva na iluziji da se vrsta postojanja, direktna 'stvarnost' sveta oko nas, može ekstrapolirati u atomski opseg. Ova ekstrapolacija je, međutim, nemoguća... atomi nisu stvari (Hajzenberg, 1962)." Time se pod težinom naučnih dostignuća pojam materije i materijalizma promenio. Primer je javni intelektualac Noam Čomski po kojem osobina može biti materija ukoliko neko definiše materiju kao takvu da ima tu osobinu (Čomski, 2000). Potrebe vremena i naučnog napretka su naterale da se empiricistička filozofija materijalizam prilagodi u pojam fizikalizma po kojem ostavljaju dogmatično definisanje materije po strani i ograničava značajne na fizička tela ili procese koji su proverljivi ili u principu proverljivi. To je empirijska hipoteza koja je podložna reviziji. Ova

teorija proizilazi iz epistemološkog pozitivizma koji drži ka sebi da sva iskrena saznanja činjenice koje dolaze iz razuma i logike senzorna iskustva, prilikom čega se intuicija, vera i introspekcija odbacuje. Na sličan način je Lenjin opravdao dijalektički materijalizam, kada je naveo da su istine marksističke dijalektike ne samo da nisu podložni promenama definicije materije već i potvrđuju dijalektički materijalizam (Lenjin, 1909).

Neuropsihologija je na više načina pokušala da utvrdi da li je um i telo od fundamentalno druge supstance ili ne, i time da li su mentalni i telesni fenomeni isti. Opšte prihvaćena pozicija od strane većine neuropsihologa se zove pojamni materijalizam ili pojamni psihoneuralni monizam. Koji odbacuje stav da su um i telo različite prirode, i postavlja da su sva psihička stanja moždana stanja. Mentalni događaji postoje ali nisu van moždanih. Time da mentalna stanja ne mogu biti svedena na skupinu pojedinačnih ćelija ili režnjeva mozga; mozak nije mašina već bioorganizam i time ime svojstvo živog bića. Rezultat toga je da dolazi do pojamnih karakteristika koji dovode do osećanja i mišljenja. Ne postoji ništa u hemiji čaja koji nam silazi niz grlo ili fizičkih struktura samog aromatičnog bilja koji ga čine, već kao ceo objekat stvara slatkoću. Time se um gleda kao skupina pojamnih bioaktivnosti (Bomont, 2008).

Neutralni monizam

Idealizma koji pitanje odnosa duha i tela rešava time što deklariše telo kao produžetak svesti koji kao subjekat ima kontrolu nad onime što bi zvali materija (Berklijev subjektivni idealizam) ili bi uz to mogli ići korak dalje i pretpostaviti da su sve pojave senke — to jest — forme univerzalnog duha (hegelijanski apsolutni idealizam, realizam Platona i maksimalistička interpretacija Jungovog kolektivnog nesvesnog) stoje nasuprot Materijalističkoj koncepciji odnosa tela i svesti. Koncepciji koja materijalno telo (mozak) postavlja kao izvor svesti koja je neodvojivo vezana za nervnu anatomiju.

Kada se radi o konkurentskim monističkim teorijama, neutralni monisti mogu tvrditi da je njihova teorija superiorna na osnovu toga što rešava problem uma i tela: (1) fizikalizam i idealizam ne mogu rešiti probleme uma i tela na zadovoljavajući način, neutralni monisti mogu da podstiču, ali (2) neutralni monizam može da reši te probleme, i (3) neutralni monizam nema nijedan problem koji je tako ozbiljan kao ili ozbiljniji od onih koji se suočavaju sa fizikalizmom i idealizmom. Sposobnost teorije da reši probleme koje njeni konkurenti ne mogu je nešto što joj ide u prilog. Dakle, ako neutralni monizam može da reši probleme koje fizikalizam i idealizam ne mogu, i ne postoje problemi sa neutralnim monizmom koji nadoknađuju ovu korist, onda postoji dobar razlog da se neutralni monizam smatra superiornijim u odnosu na druge monističke teorije. Pored toga, mnogi monisti će osporiti premise (1)-(3). Fizikalisti i idealisti mogu, na primer, argumentovati protiv premise (1), da njihove sopstvene teorije pružaju zadovoljavajuća rešenja za probleme uma i tela. Oni takođe mogu tvrditi da neutralni monisti nisu uspeli da artikulišu predlog dovoljno detaljan da podrži premise (2) i (3). Konkretno, oni mogu podstaći da najmanje dve karakteristike neutralnog monizma zahtevaju dodatno pojašnjenje (Javorski, 2011).

Sve teorije koje ne pripadaju ovima dvema stavljaju se pod šator neutralnog monizma. Teorije koje stvarnost svode na nešto što nije ni psihički ni fizički, drugim rečima biraju neutralnu opciju. Neutralnog monizma pretpostavlja mnoštvo osnovnih, neutralnih entiteta od kojih postoje pet:

1. Osnovni entitet je neutralan samo ako sam po sebi nema osobinu mentalnog ili fizičkog ne-osnovnim entitetom.
2. Osnovni entitet je neutralan samo ako može biti prisutan u materijalnim i fizičkom ne-osnovnim entitetom.
3. Osnovni entitet je neutralan samo ako je prisutan u materijalnim i fizičkom ne-osnovnim entitetom.
4. Osnovni entitet je neutralan samo su na njemu prepisana isti zakonu kao za fizičke i psihičke neosnovne entitete.
5. Osnovni entitet je neutralan samo ako je intrinzično mentalan i fizički.

Kod svih monizama ali naročito kod neutralnog monizma postoji problem shvatanja samih implikacija, naročito kod implikacije neutralnosti u ovoj ontološkoj kategoriji prisutna su različita shvatanja. Neutralni monizam bi mogao da se tumačiti kao oblik egzistencijalnog monizma (gledište da postoji samo jedna konkretna stvar, ali bi se takođe moglo tumačiti kao monizam o vrstama stvari koje postoje) gledište da su konkretne stvari, bile jednostavne ili složene, iste neutralne vrste (Šafer, 2016).

Neutralni monizam sa sobom ima slične implikacije kao dualizam svojstva (po kojem se prioritet stavlja na svojstvo esencije umesto samog izvora i nekompatibilnosti istih), sem što neutralni monizam karakteriše to što se ne odbacuje kompatibilnost mentalnog i fizičkom na račun treće neutralne esencije (Irvin, 2020). Na sličan način po Spinozi duh i materija su samo dva aspekta prirode boga, koju on smatra jedinom pravom supstancom (Vakàriu, Gabrijel, 2015).

Slika 3. pokazuje odnos između idealizma, materijalizma i neutralnog monizma. Elementi unutar punih linija su osnovni, dok elementi unutar isprekidanih linija nisu osnovni.

Neutralni monizam sa sobom ima slične implikacije kao dualizam svojstva (po kojem se prioritet stavlja na svojstvo esencije umesto samog izvora i nekompatibilnosti istih), sem što neutralni monizam karakteriše to što se ne odbacuje kompatibilnost mentalnog i fizičkom na račun treće neutralne esencije (Irvin, 2020). Na sličan način po Spinozi duh i materija su samo dva aspekta prirode Boga, koju on smatra jedinom pravom supstancom (Vakàriu, Gabrijel, 2015). Sem Spinoze — koga bi bilo dozvoljeno klasifikovati kao monistu postojanja, Ali tvrdnja o neutralnosti zasniva se na problemima oba gledišta. Ovo sugeriše da je Spinozu najbolje klasifikovati kao teoretičara dvostrukog aspekta (Rozenkranc, 2011) — britanski filosof Bertrand Rusel je jedini pravi filosof koga iskreno i nedvosmisleno možemo zvati neutralnim monistom, kako je on jedini sam sebi dao takvu etiketu, forma neutralnog monizma koja može da se karakteriše kao panpsihistička (teorija u kojoj um ili svest fundamentalni i sveprisutni deo kosmosa). Rečima Rusela: Fizika je matematička, ne zato što znamo toliko o fizičkom svetu, već zato što znamo tako malo: možemo otkriti samo njegova matematička svojstva (Bertrand, 1927).

Značaj dualizma čestica-talas za monizam

Ako logičke argumentacije filozofije i neuropsihologije čine teoriju monizma, kvantna fizika onda kroz eksperimente nam pokazuje praktičnu primenu (ili dokazivanje) stvarnosti monizma, ponašanje čestica i talasa nam pomaže ka tom kraju. Entiteti kao što su elektroni i fotoni zajedno poseduju svojstva čestice i talasa ponašanja u zavisnosti od toga da li su posmatrani — time se vraćamo na Berklijevu izreku biti znači biti percipiran — ili ne govori dosta o uticaju svesnog subjekta na okolinu.

Eksperiment koji je rađen na ovu temu datira još od 1801. kada je rađen sa svetlošću — u dvadesetom veku rađen sa elektronima — i svoju validnost drži i dan danas je eksperiment sa dvostrukim prorezom. Snop čestica (poput fotona ili elektrona) usmerava se ka prepreci sa dva uska proreza, iza kojih se nalazi ekran za detekciju kako bi se registrovalo gde čestice padaju. Kada su oba proreza otvorena i ne meri se kroz koji prorez čestice prolaze, na ekranu se pojavljuje interferencijski obrazac. Ovaj obrazac ukazuje da se čestice ponašaju kao talasi, stvarajući zone konstruktivne i destruktivne interferencije. Dok kada se postavi uređaj koji meri kroz koji prorez čestica prolazi, interferencijski obrazac nestaje, a čestice se ponašaju kao pojedinačne čestice, formirajući dve grupe koje odgovaraju prorezima (Fajnman, 1965).

Slika 4. Predstavlja eksperiment sa dvostrukim prorezom.

Iz ovog eksperimenta smo jasno ukazali na to da postoji dvojno svojstvo čestice i talasa, kao i da je učešće posmatrača taj koji određuje svojstvo. Ovaj eksperiment je mogao biti važan za prelaz materijalizma sa ontologije opipljive materijalne stvari na trenutnu enigmatičnu poziciju po pitanju toga šta je zaista materija. Dualnost u kvantnoj mehanici daje fizičku analogiju monističkoj ideji, pokazujući da se isti entitet može pojaviti kao različit na osnovu perspektive i konteksta.

Ovime se vraćamo na Advaita Vedanti pravac hinduizma (monistički idealizam) ali i Spinozinoj metafizici (neutralni monizam) u kojima dvojstvo oblika proizilazi iz jedne stvarne esencije (brahman ili Bog). Time vidimo zašto se u savremenim monističkim krugovima metaforički u polemikama o svesti ovaj eksperiment koristi kako bi sveo da mentalna (umna) i fizička (telesna) stanja mogu biti dve strane (svojstva) jednog jedinstvenog fenomena.

Implikacije monizma i dualizma duha i tela

Monizam i dualizam se pozivaju na razliku između supstance (od čega je nešto) i svojstva (kakvo je nešto). Supstanca, na primer, kamen može da postoji u svetu sama po sebi, ali gde njena svojstva kao što su težina ne mogu i time moraju da se nadovežu na supstancu. Tom podelom ljudsko telo je očigledno supstanca i time njena svojstva su deterministička u odnosu na supstancu tela. Što se uma tiče, po monizmu, um bi bio atribut telesne supstance, fiziikalizam, nalik tome mentalističko shvatanje ne bi se razlikovalo deterministički od svih ostalih funkcija tela.

Ovim dolazi do paradoksa slobodne volje, to jest refutacije iste. U kojoj slobodna volja ne bi mogla da postoji — kako bi mi bili svedeni na jedan deo šireg pojma materija ili uma koji čini sve (svetski duh ili prima materia). Unutar dualističkog shvatanja problema slobodne volje, odvojenost supstance uma i tela bu sa sobom impliciralo odvojena svojstva po kojima bi svojstvo uma imalo slobodno svojstvo u odnosu na telo i obrnuto. Shvatanje slobode mora da se razume kao sloboda od nečega, odvojenost nečijeg svojstva od svojstva šireg pojma supstance (Stend, G. S, 2002). Verški učitelji (avramskih vera) često se drže načela slobodne volje, naspram filozofima materijalizma i uzročnosti — koji proklamuju da je to načelo suprotstavljeni zakonima uzročnosti, znaju da ukoliko nema slobodne volje onda ne može da postoji etički principi; gubitak slobodne volje nas oslobađa svake pojedinačne odgovornosti za naše radnje (Karus, P, 1894). Time jedinstvo duha i tela potencijalno može da otvori brojna etička i pravna pitanja, koja idu van opsega pregleda samog odnosa materije i uma, gde je čovek samo jedna karika u sveobuhvatnosti jedinstvene esencije.

Zaključak

• Odnos duha i tela se shvata ne samo kao psihološki i filozofski već i problem semantičke i praktične prirode koje imaju značaj za dalja pravna i etička pitanja. Odnos duha i tela treba da se shvati kao fundamentalno problem postojanja i odnosa između nematerijalne svesti i materijalnog tela. Nama sa ovim ostaju kategorije monizma i dualizma. Dualizam koji kroz dve esencije sa dva odvojena svojstva koja utiču jednu na drugu ili materijalizam koji zastupa postojanje samo jedne stvarne esencije od koje sva ostala stanja, materijalna ili nematerijalna, dobijaju svoja svojstva.
• Pitanje odnosa jedinstva duha i tela koji je shvaćen unutar okvira šireg odnosa svojstva materijalnog i nematerijalnog — koji je postavljen kao pitanje između monizma i dualizma — može pripadati isključivo monističkoj kategoriji i objašnjen kroz prizmu iste, zbog monističkog shvatanja jedinstvenosti esencije i jedinstvo duha i tela. Jedan čovek, jedna esencija.
• Monističke škole — kao i dualističke — su stare koliko i civilizacije koje su se bavile pitanjima stanja čoveka, koje nastavljaju da polemišu međusobno do savremenog doba. Monizam je od početka bio prisutan u svakoj kulturi na svetu i u brojnim religijama. Unutar monizma postoje tri glavne kategorije, zasnovane na tome koja esencija je fundamentalni deo stvarnosti. Idealistička škola koja postavlja um i svest kao temelj i u kojima je materija samo svojstveni produžetak ili iluzija apsolutne ideje. Materijalizam koji postavlja da je sve sačinjeno od materije, uključujući svest koja je shvaćena kao svojstveni produžetak materije i moždanog stanja. Neutralni monizam zauzima poziciju u kojoj neutralna esencija — sa oba ili bez ijednog svojstva — čini materijalno i duhovno. Nauka je uticala na razvoj diskursa oko prirode materije i svesti. Kroz discipline neuropsihologije i kvantne fizike dolazi veliki broj mogućih argumenata za sve tri strane monističke pozicije.
• Značaj odnosa duha i tela koji je shvaćen kroz monistički pogled sa sobom vuče dosta mogućnosti i otvara brojna pitanja o ljudskoj prirodi i stvarnosti. Monizam — sve tri vrste — može da ukazuje na stvarnost u kojoj čovek nema pravu slobodu izbora već je samo svojstvo prirode koja ide svojim tokom zasnovanim na jedinstvenoj esenciji. Nedostatak slobodne volje ukazuje na to da naše radnje možda nisu zaista naše čime bi se mogao odbaciti pojam lične odgovornosti.

Literatura

1. Nagel, T. (1974). Kako je biti slepi miš? filozofski reviju. (str. 83, 435–450).
2. Nagel, T. (1987). Šta sve to znači? Veoma kratak uvod u filozofiju. Njujork: Oksford Univerzitet Press.
3. Nagel, T. (2012). Um i kosmos: Zašto je materialistička neodarvinistička koncepcija prirode gotovo sigurno lažna.
4. Georgiev, Danko D. (2020). „Teorijski pristup kvantne informacije problemu um–mozak“. Napredak u biofizici i molekularnoj biologiji. (str. 16–32).
5. Georgiev, Danko D. (2020). Unutrašnja privatnost svesnih iskustava i kvantnih informacija.
6. Sami Pihlstrom (2020). Zašto je solipsizam bitan, Bloomsbury Publishing, gl. 2: „Metafizički i skeptički solipsizam“, potpoglavlje: „Klasnički metafizički i epistemološki solipsizam—kartezijansko nasleđe“.
7. Kran, T., i Paterson, S. (Urednici). (2000). Istorija problema uma i tela.
8. Ted Kendrick (1995). Oksfordski pratilac filozofije
9. Berkeley, G. (1710). Traktat o principima ljudskog znanja. Dover Publications verzija (2003).
10. Vladimir Iljič Lenjin, Materializam i empiriokriticizam (1909), prev. P. Petrović, Beograd: Nolit, (1980).
11. Hart, V. D. (1996). "Dualizam". u Saputnik ka filozofiji uma, priredio S. Guttenplan. Oksford: Blackwell. (str. 265–267).
12. Bruger, Valter, (1972). Rečnik filozofije, Barselona: Herder, art. dualizam, monizam, pluralizam
13. Šapiro, L. (2008). Princesa Elizabeta i Dekart: Jedinstvo duše i tela i praksa filozofije. Britanski časopis za istoriju psihologije.
14. Črčland, Pol: Materija i svest, revidirano izdanje (MIT press, Kembridž, Masačusets, 1988).
15. Karl Marks (1846). Nemačka ideologija.
16. Konvej, En. Principi najstarije i moderne filozofije. Uredili i preveli Elison P. Kaudert i Tejlor Kors, Kembridž univerzitetska presa, 1996.
17. Grigorije Niski. (2004).O stvaranju čoveka, prev. Džon Behri, u Oci Crkve: sveobuhvatni uvod, uredio Hubertus R. Drobner, Rutledge.
18. Hjum, Dejvid. (1978). Traktat o ljudskoj prirodi, Knjiga 1, Deo 4, Sekcija 5. Uredio L.A. Selbi-Bigge, 2. izdanje, Oksford univerzitetska presa,
19. Šafer, Dž. (2010). Monizam: Prevenstvo celine. Filozofski pregled, (str. 31–76).
20. Dunam, Džeremi, Grant, Ijan Hamilton i Vatson, Šon. (2011). Idealizam: Istorija jedne filozofije ‘’uvod’’.
21. Kreg, Edvard. (2020). Platonizam i naturalizam: Mogućnost filozofije.
22. Gerson, Lojd P. (2017) Od Platona do platonizma. Kornel Univerzitetska Pressa
23. Berkeley, G. (1710). Traktat o principima ljudskog znanja.
24. Hana, Robert (2009). Dovršavanje slike Kantove metafizike suda
25. Đovani Đentile (1922.). Teorija uma kao čistog čina
26. Đovani Đentile, Džejms Gregor urd (2004.). Izvor i načelo fašizma: sa izborima iz ostalih radova
27. Grej, P. (2000). Komentari na Adi Šankaracariju i Vedantu.
28. Hirtenštajn, S. (1999). Nepregledni Milosrdnik (str. 246).
29. Karl Gustav Jung. (1961). Psihološki tipovi u Sećanja, snovi, misli.
30. Kuk, D. A. G. (1987). Jung. U R. L. Gregori (ured.), Oksfordski pratilac uma (str. 405). Oksford univerzitetska presa.
31. Guč, S. (1975). Totalni čovek (str. 433).
32. fon Franc, M.-L. (1985). Projekcija i prisećanje u jungovskoj psihologiji: Refleksije duše (str. 85).
33. Hili, Š. (2005). Osmeli se da budeš intuitivan (str. 10).
34. Karl Gustav Jung. (1982). O prirodi psihe.
35. Marinković, D. (2017). Biološke osnove ponašanja. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
36. Beriman, Silvija (2022). „Drevni atomizam“. Stanfordska enciklopedija filozofije.
37. Barnes, J. (1982). Presokratski filozofi. Rutledge.
38. Herberman, Čarls, ur. (1913). „Materija“. Katolička enciklopedija. Njujork: Robert Eplton kompanija.
39. Iljana, H. I., i Himenes Kano, A. (2022). „Kvantna teorija polja i struktura Standarnog modela“. Univerzitet Kornel.
40. Hajzenberg, Verner. (1962). Fizika i filozofija: revolucija u modernoj nauci.
41. Čomski, Noam. (2000). Novi horizonti u proučavanju jezika i uma.
42. Bomont, Dž. G. (2008). Uvod u neuropsihologiju. (str. 6)
43. Javorski, V. (2011). Filozofija uma: sveobuhvatan uvod (str. 259).
44. Šafer, Džonatan. (2016). „Monizam“. Stanfordska enciklopedija filozofije.
45. Irvin, Endru Dejvid. (2020). „Bertrand Rasel“. U Zalta, Edvard N. (ured.), Stanfordska enciklopedija filozofije (letnje izdanje 2020), Laboratorija za istraživanje metafizike, Stanford univerzitet.
46. Vakariú, Gabrijel. (2015). Iluzije ljudskog razmišljanja: O konceptima uma, stvarnosti i univerzuma u psihologiji, neuronauci i fizici. Vizbaden: Špringer. (str. 626).
47. Rosenkranc, Geri, i Hofman, Džošua (ur.). (2011). Istorijski rečnik metafizike. Lanham, Toronto i Plimut: Skejkro pres.
48. Bertrand Rasel (1927). Pregled filozofije. (str. 127).
49. Fajnmana, R. P., Lejton, R. B., & Sands, M. (1965). Predavanja iz fizike Ričarda Fajnmana, Tom 3. Addison-Wesley.
50. Stend, G. S. (2002). Paradoksi slobodne volje: Transakcije, Američko filozofsko društvo (tom 92, deo 6). Američko filozofsko društvo, str. 138.
51. Karus, P. (1894). Osnovni problemi: Metod filozofije kao sistematski raspored znanja. (str. 193).